PRAVOSLAVNE MOLITVE

Dostojno je uistinu, da blazenom zovemo Tebe, Bogorodicu, uvek blazenu i svebesprekornu, i Mater Boga nasega. Casniju od Heruvima i neuporedivo slavniju od Serafima; Tebe sto Boga Rec neporocno rodi, uistinu Bogorodicu, velicamo

Bogorodice Djevo

Bogorodice Djevo raduj se blagodatna Marijo, Gospod je s tobom! Blagoslovena si Ti medju zenama, i blagosloven je plod utrobe Tvoje,jer si rodila Spasitelja dusa nasih.

MOLITVA SV. NIKOLAJA VELIMIROVICA 

Spasi, Gospode, narod svoj, i spasi mene. Ako ne spases narod, tvoj i moj, a spases mene, ja cu se u Raju osecati u tudjini. Ne pomiluj samo junake nego mnoge, da bi mnogi srodni na zemlji bili srodni i na nebu. Neka bi suza tvoja, Hriste, u Getsimaniji, ocistila milione pokajnika, i svaka kap krvi Tvoje na Golgoti milione miliona. Aliluja. Lako Ti je spasiti pravednike, no Tebi nije tesko spasiti ni gresnike, koji grese ali mrze svoj greh. Pravednici se spasavaju ne svojom pravednoscu no milostivom molitvom za gresnike. Uslisi Gospode molitvu pravednika Tvojih za gresni narod i spasi narod, jer je narod Tvoj, iako je i gresan. Kako si spasao Tvoj ruski narod u smutno vreme po molitvi pravednika Sergija i Hermogena, tako spasi i Tvoj srpski narod u vreme zabune po molitvi pravednika Tvojih , Save i Nemanje. Kako si spasio Carigrad mnogo puta po milostivoj molitvi Majke Tvoje, Hriste, tako spasi sada Srpsku crkvu po molitvi Bogorodice i svih slavskih svetaca srpskih, Tvojih ugodnika. Kako si spasavao Jerusalim od neznabozaca i krivovernika, tako spasi i Beograd od bezvernika, da se glasi spasenje od Tebe a ne od ljudi. Iznemoze narod Tvoj od cekanja, ne kusaj do kraja strpljenje njegovo, Gospode, Gospode. Iznemoze narod Tvoj od cekanja. Sva se zemlja pokri trupovima vernih Tvojih, ne mozemo da kopamo i da motika ne zvekne o kosti srodnika nasih i ne odjekne bolno u dusama nasim. Nema njive koja nije groblje, niti drveta koje nije nadgrobni spomenik. Sva je srpska zemlja groblje. Smiluj se Gospode, i spasi narod Tvoj, sa mnom ili bez mene. Amin.

MOLITVA ANDJELU CUVARU

Andjele Hristov, cuvaru moj sveti i pokrovitelju duse i tela moga, oprosti mi sve sto Ti sagresih u danasnji dan i izbavi me od svakoga zla neprijateljskog mi protivnika, da ne bih nikakvim grehom razgnevio Boga mog, no moli se za mene gresnog i nedostojnog slugu, da me pokazes dostojna dobrote i milosti Svesvete Trojice i Matere Gospoda moga Isusa Hrista i svih Svetih. Amin. 

Molitve za srpske vojnike

Srpski vojnice, ako nisi kršten obrati se svješteniku da bi primio sveto krštenje, jer bez krštenja nema spasenja, jer se samo kroz krštenje postaje clan Srpske pravoslavne crkve. Onaj ko nije kršten nema pravo na bilo koji drugi vjerski obred.

• Molitve pred bitku

Sine Boziji !!! Ti si polozio dušu Svoju, da nas spaseš. Ti si zapovijedijo i nama da duše svoje polozimo za drugove svoje. Radosno idem, da izvršim svetu volju Tvoju, boreci se za Otadzbinu i vjeru svoju. Naoruzaj me snagom i junaštvom da odolim neprijateljima našim. Ako, pak, bude sveta volja Tvoja da polozim zivot svoj u današnjem boju, milostivo pusti da umrem s tvrdom vjerom i nadom u vjecni blazeni zivot u Tvom nebeskom carstvu. Majko Bozija !!! Sacuvaj me pod pokrovom Tvojim. Amin !!!

• Molitva poslije bitke

Gospode Boze moj, toplu Ti hvalu prinosim, što si me u današnji da milošcu svojom sacuvao od svih vidljivih i nevidljivih neprijatelja, od svake napasti, bijede, nevolje, bolesti, rane i napasne smrti i udostojio me da iz današnje bitke izidjem nepovrijedjen. Amin !!!

• Molitva za ranjenu bracu

Spasitelju nas, kao što si nekad podigao raslabljenoga kojega su nosili na postelji, tako i sada, o milosrdni, posjeti i iscijeli stradalnike što leze na bolesnickom odru, smrtnom ranom ranjene, jer Ti si jedini koji si poneo neduge i bolesti roda našega i koji kao veoma milostivi sve mozeš. Zaštitnice naš posjeti što prije sluge svoje koji stradaju i izbavi ih od ljutih rana i bolova i podogni ih da Ti pjevaju i neprestano slave Tebe koji jedini voliš covjeka. Amin !!!

• Molitva za medjusobni mir

Gospode Boze dobri, oslobodi nas od magle grehova, pa nam daj mir Tvoj i sacuvaj narod Svoj u jednodušnosti. Izkorijeni iz nas mrznju i zavist, i sve ostale strasti koje narušavaju bratsku ljubav - usrdno Te molimo, smiluj se.

• Molitva gospodnja

OCE NAŠ koji si na nebesima, da se sveti ime Tvoje; da dodje Carstvo Tvoje; da bude volja Tvoja i na zemlji kao na i na nebu; hleb naš nasušni daj nam danas; i oprosti nam dugove nase kao što i mi opraštamo duznicima svojim; i ne uvedi nas u iskušenje, no izbavi nas od zloga.

• Dve najvece zapovesti

1. Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svim umom svojim i svom snagom svojom.

2. Ljubi bliznjeg svoga kao samog sebe.

• Deset bozijih zapovesti

1. Ja sam Gospod Bog Tvoj; nemoj imati drugih bogova osim Mene.

2. Ne pravi sebi idola niti kakva lika; nemoj im se klanjati niti im sluziti.

3. Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svoga.

4. Sjecaj se dana odmora da ga svetkuješ; šest dana radi i svrši sve svoje poslove, a sedmi dan je odmor Gospodu Bogu tvome.

5. Poštuj oca svoga i mater svoju, da ti dobro bude i da dugo poziviš na zemlji.

6. Ne ubij.

7. Ne cini preljube.

8. Ne kradi.

9. Ne svedoci lazno na bliznjeg svoga.

10. Ne pozeli ništa što je tudje.

• Sedam svetih tajni

Sveta tajna je vidljiva  sveštena radnja, kroz koju Bozja blagodat prenosi cudotvorne darove na one koji koji je primaju. Svete tajne krštenja, miropomazanja i sveštenstva ne mogu se ponoviti. Sve ostale mogu. To su:

1. Krštenje

2. Miropomazanje

3. Ispovest

4. Pricešce

5. Brak

6. Sveštenstvo

7. Osvecenje jeleja (ulja)

• Glavne hrišcanske vrline i gresi

      Glavne hrišcanske vrline:

1. Smernost

2. Darezljivost

3. cistota moralna celomudrost

4. Covekoljublje - milosrdje

5. Uzdrzljivost

6. Krotost - trpeljivost

7. Revnost u veri i molitvi

    Glavni (smrtni) gresi:

1. Gordost

2. Srebroljublje

3. Razvrat - necistota - blud

4. Zavist

5. Neumerenost u jelu i picu - lakomstvo, pijanstvo

6. Gnjev

7. Ocajanje u lijenosti nemarnosti prema svom vjecnom spasenju

• Kako se krstimo

Sastavimo tri prsta desne ruke - palac, kaziprst i srednji, ali potpuno ravno, zato što ova tri prsta simbolicki predstavljaju Svetu Trojicu - Oca, Sina i Svetog Duha, koja su jedno po bicu i suštini svojoj. Druga dva prsta priljubimo uz dlan. Kad smo tako sastavili prste desne ruke, njima dodirujemo celo i kazemo: "U ime Oca" . Zatim spuštamo ruku na grudi u visini srca govoreci: "I Sina". Onda podignemo ruku i dodirnemo desno rame i kazemo: "I Svetoga Duha". pa dodirnemo levo rame i kazemo: "Amin" , što znaci: neka tako bude.
 

LITURGIJA

Bozanstvena Liturgija (rec dolazi iz grckog jezika i znaci zajednicka sluzba), ili Evharistija (blagodarenje, zahvalnost) srediste je zivota pravoslavne Crkve. Sveti Oci odredili su je kao Svetu Tajnu nad Tajnama, ili Tajnu Crkve. Iz nje sve izvire i njoj se sve vraca. Ona je istovremeno i putovanje ka Carstvu Nebeskom i njegovo prisustvo na zemlji. Sve ostale Svete Tajne vezane su i proisticu iz Svete Liturgije. Vidljiva zajednica vernih sa glavom sabranja, episkopom ili svestenikom kao episkopskim izaslanikom, u Liturgiji postaje Crkva, Telo Hristovo, Narod Boziji. Svetu Liturgiju ustanovio je sam Gospod Isus Hristos na Tajnoj Veceri sa svojim ucenicima, prelomivsi hleb i dajuci im hleb i vino uz reci : "Cinite ovo u moj spomen". U najsirem smislu, Liturgija se sastoji od molitava, pevanja, citanja i obreda. Na Liturgiji citava Crkva u Hristovo ime prinosi Bogu zrtvu hvale, koja obnavlja spomen na smrt i Vaskrsenje Gospodnje. Posle preobrazenja nasih darova, hleba i vina, u Telo i Krv Hristovu, mi se pricescujemo tim darovima i ulazimo u savrsenu zajednicu sa Hristom, ugradjujemo se u Njega, ispunjeni Njime. Osnovni delovi Svete Liturgije su: Proskomidija (prinosenje i priprema hleba i vina, uz pominjanje svih clanova Crkve, onih koji su medju nama i upokojenih), Liturgija oglasenih (obavezno su joj u ranija vremena prisustvovali oglaseni, tj. oni koji se spremaju za krstenje; neki je nazivaju i Liturgija reci zbog toga sto su u njoj glavni delovi citanje Svetog Pisma - apostolskih Poslanica i Jevandjelja, njihovo tumacenje i propovedi), Liturgija vernih (pocinje Velikim Vhodom – prenosenjem evharistijskih darova u oltar, nastavlja se prinosenjem darova ali i nas samih Bogu, kroz Hristovu zrtvu podnesenu radi nas, prizivanjem Duha Svetog i pretvaranjem darova), Pricescivanje, i Otpust (molitva svestenika posle koje smo spremni da "podjemo u miru", nazad u svet). Liturgija se sluzi svake nedelje kao dana Vaskrsenja Hristovog, na sve velike praznike, Hristove, Bogorodicine i Svetiteljske, a moze da se sluzi (i sluzi se narocito u manastirima) i svakog dana. Liturgiju koju sluzimo najcesce u toku godine napisao je Sveti Jovan Zlatousti, Liturgija Svetog Vasilija Velikog sluzi se u odredjene dane (deset puta godisnje), a Liturgija Predjeosvecenih darova sluzi se samo u toku velikog Vaskrsnjeg posta.

SLAVA

Sveti Sava je u praksu uveo obred krsne slave na liturgijskoj osnovi. Od svetoga Save se taj obred, kao i obicaji koji ga prate, postupno formira, dok se ne razvije do danasnjeg oblika. Danasnju formu tog obreda konacno u proslom veku (1862) je fiksirao mitropolit Srbije Mihailo. Od brojnih imena koje je imala ova pojava nekad, a ima ih i danas, najrasprostranjeniji je, krsna slava i svecari.

SVECENjE VODICE U nekim krajevima (Vojvodina, Beograd…), obicaj je da svestenik pre slave dodje u dom da osveti vodicu. Domacica pripremi ciniju sa vodom, bosiljak, svecu, kadionicu, tamjan i upali kandilo ispred ikone. Tada svestenik osveti vodu kojom ce domacica umesiti slavski kolac. Za tu priliku potrebno je pripremiti: kadionicu, vatru (ili briket specijalnog uglja) i tamjan, zatim svecu i svecnjak (cirak), kitu bosiljka i posudu ciste vode - i sve to da bude na stolu, okrenuto prema ikoni Krsne slave, koja se inace nalazi na istocnom zidu te sobe. Osvecenu vodicu domacica tretira kao svetinju: pazljivo njome rukuje, cuvajuci je na odredjenom mjestu. Pa kad, uoci samoga dana slave, privede kraju sve svoje pripreme za sutrasnji dan, onda tom vodom i brasnom mesi slavski kolac; tome se doda i potrebna kolicina soli i kvasca. U nekim krajevima u kojima danas zivi nas narod, slava vec pocinje uoci dana vecerom, jer je to, liturgijski gledano, vec novi dan - dan slave: sluzeno je vecernje, odnosno bdenije sutrasnjem prazniku. Ipak, vrlo je retka pojava da se vec tada reze kolac: nego na sam dan slave.

ODLAZAK U CRKVU Kad osvane dan krsne slave, u crkvu se nosi kolac, zito i crno vino. U hramu se vrsi zajednicko osvecenje zita i blagosiljanje hleba i vina, a onda svestenik svako zito posebno prelije i svaki kolac posebno reze. Tom prilikom svecar preda svesteniku pre svete Liturgije citulju (spisak zivih i preminulih clanova porodice) radi pomena i vadjenja cestica na proskomidiji - zivih za zdravlje, a upokojenih za pokoj duse.

Domacin prilozi crkvi svoje darove: tamjan, zejtin, vino - prilozi cega moze i koliko moze. U novije vreme je sve cesca pojava da se prilaze novac pa da ga crkva trosi u potrebne svrhe.

REZANjE KOLACA U KUCI Tamo gdje je nasledjena porodicna praksa, ili se zavodi nova praksa, da se cin rezanja kolaca vrsi u kuci, treba uraditi ovako.

Jos uvece ili rano izjutra staviti na sto sve sto je potrebno za obred, a sto je okrenut ikoni, odnosno istoku.

Na stolu treba da su kolac, zito, casa crnog vina; zatim sveca u ciraku, spisak zivih clanova porodice radi molitvenog spomena, zatim rucna kadionica sa briketom i sibicom; pored vina i zita nalazi se kasicica, a pored kolaca, noz. Sveca se pali pred sam pocetak obreda, a moze i ranije - dok je kandilo upaljeno jos uvece i gorelo je u toku noci. Kad svestenik dodje u svecarsku kucu, na stolu je sve sto je potrebno. Posle uobicajenog pozdrava, domacin pridje sveci, prekrsti se i pripali je. Poslije pocetnog vozglas, molitve Gospodnje Oce nas i tropara slave, svestenik cita molitvu za osvecenje zita. Za vreme ovoga obreda okadi se: ikona, sveca, kolac, zito, vino, prostorija u kojoj se slavi kao i prisutne clanove porodice i goste. Neposredno posle tog obreda, ne prekidajuci tok svestenik prelazi na rezanje slavskog kolaca. Za to vreme pocinju da se pevaju tropari.

OSVECENjE I REZANjE KOLACA Sve vaznije obredne radnje i obredni materijal o slavi vode neposredno poreklo iz Svete Liturgije, sire uzeto - odnosno iz Crkve: u tome se ogleda crkveni karakter slave. Obred slave, kao i svi drugi obredi u Crkvi, predstavljaju oblik komunikacije ili opstenja coveka sa Bogom - zato je svaka molitva licno intonirana, i sve - osim onih koje se odnose na individualna lica - imaju oblik mnozine, sto izrazava saborni karakter molitve: bas kao i samoj Bozanskoj Liturgiji u kojoj se molimo za sve, za ceo svet.

U toj sabornosti nije brisan nijedan pojedinac, ma kako bio mali i neznatni pred ljudima, a gramaticka mnozina ne predstavlja naknadni zbir, nego ukupnost, sabornost - zajednicu.

Svestenik prvo molitveno priziva Gospoda Isusa Hrista da blagoslovi predlozeni hleb i vino, izgovarajuci tri puta reci: „Gospode Isuse Hriste Boze nas, blagoslovi ovaj hleb i ovo vino Duhom tvojim Svetim svagda, sada i uvek i u sve vekove vekova. Amin." Zatim obema rukama uzima hleb i podize ga, okrenut ikoni, odnosno istoku, „Gospode Boze, prinosimo Ti ovo u slavu i cast svetog ……..; njegovim molitvama primi, Premilostivi, ovu zrtvu u svoj nadnebesni zrtvenik."

Zatim spusta kolac i reze ga po donjoj kori u vidu krsta i preliva ga vinom cineci znak krsta. Kolac okrecu svestenik, domacin i svi prisutni - kruzno, u desno dok se tropari pevaju. Isti tropari se pevaju i na vencanju, kao i prilikom rukopolozenja u cin djakona, prezvitera i episkopa. Okretanje kolaca u krug oznacava vecnost. Krug je simvol vecnosti.

Posle ovoga kolac se lomi na pola i stavljaju se njegove polovine donjom korom jedna prema drugoj, tako da prorezana mekota jedne i druge polovine bude okrenuta gore: nju celivaju svestenik i domacin tri puta. Svestenik govori: „Hristos medju nama." Domacin odgovara: „I jeste i bice." Za vreme pevanja tropara kolac su okretali svi prisutni - domaci i gosti; ako ih je bilo mnogo, onda oni blizi neposredno su okretali kolac, a oni dalje njihovim posredovanjem bili su u vezi sa kolacem, drzeci svaki ruku na ramenu onoga, ko stoji ispred njega. Tu pojavu imamo redje u kuci, ali je zato imamo cesto, gotovo redovno kad je u pitanju hramovna slava, skolska slava, esnafska i sl. jer se i tamo reze kolac a prisustvuje veliki broj vernika.

Posto je zavrseno celivanje slavskog kolaca, pevaju se tropari koji su u ovaj obred usli iz praznickoga bdenija, odnosno jutrenja. Iza toga dodje jektenija u kojoj se moli za narod, arhijereja, pravoslavne hriscane i, na kraju za ukucane - po imenu. Na kraju kao i obicno, mali otpust. Tada dodje cestitanje.

SLAVSKI RUCAK Slavski rucak, kao i sve obredne ponude, nije jelo radi jela, nego je to zajednicko obredno jedenje i pijenje (so-jastije i so-pitije). Zato o slavi domacinova kuca nije samo gostoljubivi dom, nego istovremeno i neka svetionica: i kuca i porodica su crkva (zajednica) gdje se prinose Bogu na dar pobozne misli, zelje, zahvalnost, docekuju se i primaju gosti, po uzoru na biblijskoga praoca Avrama koji je ugostio tri nepoznata tajanstvena putnika.

VIDOVI SLAVLjENjA SLAVE Evharistijski ogranak nije urastao samo u porodicu, pa zato ne postoje samo i porodicne slave, nego postoje i drugi vidovi slava. Prije svega, videli smo da je kucna ili porodicna slava izrasla iz crkvenoga obreda. Pored hramovne slave postoji gradska i seoska slava kod nas zavetina sto znaci dan i obred zaveta. Obicajna strana, odnosno ruho tih svecanosti moze da se razlikuje - i razlikuje se - zavisno od mesta i vremena; ali obredna strana je ista. U starom Dubrovniku su postojala bratstva i njihove slave. Po ugledu na to, a sa osloncem na zavetine i hramovne slave - domaca slava se razvila u jos jedan oblik, odnosno vise vidova slave. Tako, na primer, zna se da je svetog Savu uveo kao skolsku slavu tek knez Milos 1841. godine, ali se isto tako zna da su u Sremskim Karlovcima jos u prethodnom veku na dan svetoga Save djaci bili slobodni od skole i „imali su rekreaciju". U ovim slavama obred je kao i kod porodicnih odnosno crkveno-hramovnih. U jekteniji gde se pominju imena clanova porodice onih koji su domacini slave za tu godinu i oni koji prihvataju pripremu slave za iducu godinu, a pomenu se uopsteno i svi ucesnici slave. Stari domacin predaje kumstvo svome nasledniku - domacinu za iducu godinu tako sto mu predaje polovinu a negde cetvrtinu slavskog kolaca. Isto tako otac predaje sinu slavu, a to biva onda kad se sin izdvaja u posebno domacinstvo, bilo da ce ziveti u drugom gradu bilo da ce ziveti u tom istom mestu. Potpuno je pogresna praksa koja se ponegde kod nas ustalila posle Drugog svetskog rata, da sinovi ne slave dok im je otac ziv, ili, pak da slavu preuzima samo najstariji sin. Duznost je oca, da svom sinu preda slavu, tako da i on slavi. Ako to otac ne zeli da ucini, iz ko zna kojih razloga, potrebno je obratiti se svom nadleznom svesteniku i sa njim se dogovoriti o preuzimanju krsne slave. Sin tada nikakav prestup nije ucinio protiv svog roditelja i krsne slave. Kada je Austro-Ugarska okupirala Bosni i Hercegovinu 1878. godine, zabranjena je upotreba cirilice, pevanje uz gusle… cak je zabranjeno i slavljenje Krsne slave. Posto se Srbi nisu slave odricali, vlada je donela odluku, po kojoj je dozvoljena slava, ali se prethodno moralo dobiti odobrenje, za sta se morao platiti porez na slavu. Dozvola glasi: „Dozvoljava se da N. N. moze svetog Ivana slaviti 24 casa." Pod svetim Ivanom podrazumeva se sveti Jovan Krstitelj. Jedna zajednica obicno pocinje da slavi te godine kad se osniva, a nekad i nesto kasnije. Hram pocinje da slavi kad se zavrse radovi i izvrsi njegovo osvecenje - ali ima i druga prakse: da slava novoga hrama pocinje da se proslavlja jos u izgradnji - spomen hrama svetoga Save u Beogradu na primer slavi svoju slavu, a jos nije zavrsen. Krsna slava, gledana i shvacena iznutra i kvalitativno, predstavlja pojavu u kojoj se vidi da je srpsko pravoslavlje svetosavlje, pravilno i duboko pojmilo smisao i bice Crkve i najadekvatnije izrazio svoje shvatanje i svoj dozivljaj Crkve kao vecne neobuhvative zajednice Boga i ljudi. Tako se o krsnoj slavi dom - porodica pokazuje kao minijaturna slika Crkve, puna stvarne zivotnosti: njena materijalna prisutnost u odredjenom prostoru je evidentna, i ona je samo simvol duhovne stvarnosti koja daje smisao. To u stvari cini dusu celoga poretka rituala krsne slave. U vreme posle Drugog svetskog rata, sve je cinjeno da se krsna slava ukine, zabrani, iskoreni, a kad to nije poslo za rukom, onda se islo na to, da se ona sto vise isprofanise, obesveti. Tako je krenulo od toga da nije potreban kolac, zito i sveca. Nego bi se spremio bogatiji rucak. Nije se vodilo racuna o postu. Na zalost ima krajeva, narocito u Vojvodini kao i u Beogradu sa okolinom, da se na dan Krsne slave mrsi bez obzira kada je slava u sredu, petak ili je u toku posta. Sveti Nikola uvek pada u toku Bozicnjeg posta. Negde u podsvesti je ovom narodu, da je u pitanju post. Ali, da bi makar malo odrzali post, ima ovakvih primera. Po dolasku iz hrama sa osvecenim kolacom i zitom, upale slavsku svecu, okade kolac, posluze se sa zitom a za rucak spreme malo ribe. Za svoje opravdanje, kazu: „Oce, ja sam moju slavu podigao posnu. Zasto se ti brines za moje goste i rucak?" Ne brine se svestenik samo za njegove goste, njihovo jelo i pice, vec za duse i samih gostiju, a prvenstveno domacina i njegove porodice. Bolje je ne slaviti Krsnu slavu na taj nacin, nego se gresiti.

Ima i ovakvih primera, kada domacinu objasnite sta je Krsna slava, onda on pokusava da se brani, pa kaze: „Ja sam ovako nasledio, a kazu mi da nije dobro da menjam dosadasnji obicaj." Sa ovim su se sreli i Oci Prvog vaseljenskog sabora 325. godine u Nikeji, pa su 15. kanonom propisali: „Unistiti obicaj koji se protivu apostolskoga pravila u pojedinim mestima ukorenio…" Srpskom narodu je Sveti Sava ostavio kako se slavi. Zbog toga smo mi duzni, na osnovu gore navedenog kanona iskoreniti ruzne, licemerne i nehriscanske obicaje, koji su se na stetu Crkve uobicajili. Da li smo se zapitali, da li svetitelji Bozji, od kojih je veliki broj bio isposnika, zadovoljan sa nasim nacinom slavljenja njihovog imena. Da li ce oni nama ovakvima biti zastitnici pred Bogom ili ne? Krsna slava nije jelo i pice. Jos je sveti Petar Cetinjski cudotvorac prokleo svakog onog u Crnoj Gori, ko duze slavi slavu od jednog dana. Razlog je taj da bi sacuvao hranu sirotinji, jer su jos tada mnogi slavu pretvarali u jelo i pice. Uvukla se ponegde i jos jedna krajnje pogresna praksa. Dogodi se da u porodici neko umre ili pogine u toku godine. Dolazi svestenik za slavsku vodicu, onda domacin kaze: „Ja ove godine necu slaviti slavu, imao sam smrtni slucaj u porodici. Dodjite iduce godine." Ovo je paradoksalno. Kada je 1934. godine poginuo kralj Aleksandar u Marselju, mnogi su u znak zalosti za kraljem otkazivali slavu. Zbog toga je Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve izasao u javnost sa jednim saopstenjem, kojeg se moramo prisetiti i po njemu vladati. Krsna slava se nikada ne prekida. Pozvati su tada vernici, da udvostruce svoje molitve za pokoj dusa upokojenih, s posebnim pozivom da se za Krsnu slavu pomognu oni, kojima je pomoc potrebna. Da se umesto bogatih gozbi, iste smanje, a razlika u novcu da sirotinji. To je hriscansko shvatanje Krsne slave. U nekim srpskim krajevima ako se dogodi da se u porodici neko upokoji, kolac se ne sara, vec se samo na sredini napravi pecat sa znakom krsta. To je svesteniku i svim prisutnima u hramu znak, da se u tom domacinstvu neko u toku godine upokojio.

SLAVSKI KOLAC

Kolac (kao hleb) je hriscanska zamena za krvnu zrtvu; istina, i u Starom zavetu se znalo za praksu obrednog prinosenja hleba na zrtvu, pa je i Gospod Isus Hristos upotrebljavao hleb na svojoj tajnoj ili poslednjoj veceri sa svojim ucenicima. Odatle, dakle direktno iz Svetog pisma, kolac - hleb je uzet da se lomi - sece i on predstavlja vazan predmet slavske zrtvene svecanosti. O lomljenju hleba kao evharistijskoj zrtvi govori nam i samo Sveto pismo (Dap 2, 42 i 46). Kolac se mesi od psenicnog brasna. U novije vreme to je belo brasno. (vidi u kuvaru) U nekim krajevima to je obican domaci hleb u koji se stavi sveca (ako nemaju svecnjak); kao takav on je bez ukrasa. Kolac se obicno ukrasi raznim sarama. U uzickom kraju, ako se dogodi u toku godine da neko umre od najblize familije, kolac se ne ukrasava sarama, vec se samo na sredini stavi pecat.

ZITO

Uoci slave u kuci se kuva zito - koljivo. Zito moze da se kuva na vise nacina. (vidi u Kuvaru) Kuvano zito ili koljivo nalazi se u crkvenoj upotrebi jos od najranijih vremena, kao crkveni simbol; ono podseca na biljne zrtve iz Starog Zaveta i njime se kao primerom ilustruje ziva veza ovozemaljskog i zagrobnog zivota. Potpuno je pogresno ne spremati zito za slavu Arandjelovdan, ili, pak Ilindan, zato sto su to „zivi svetitelji" kako to opravdavaju oni koji ne spremaju zito, sto je pogresno. Kod Gospoda nema zivih ni mrtvih svetitelja, „Bog nije Bog mrtvih nego zivih; jer su njemu svi zivi." (Lk 20, 38) Zito nije za njihov pokoj nego u slavu Bozju, a njima u spomen, zatim za zdravlje onih koji su ga pripremili, i za pokoj upokojenih clanova porodice.

TAMJAN

Tamjan je mirisljava sagoriva materija za koju znaju mnoge religije; zna za nju i starojevrejska religija koja je prirodna prethodnica hriscanstva. U hriscanskoj veri kadjenje je propisano, bilo kao cin pripreme i osvecivanja ili kao izraz svetoga postovanja. Kadjenjem ikona ili sabranih ljudi svakome coveku priznaje se da je ikona Bozija i vrsi se uzviseno prizivanje na svetost. Smisao kadjenja je i gusenje i razgonjenje zlih duhova. Slavska zrtva se kadi da bi bila cista od njihova prisustva i dejstva. Isti je smisao kadjenja u crkvi i uopste na bogosluzenju. Prijatni miris tamjana utice blagotvorno na covekovo raspolozenje i potencira osecanje molitvenosti.

SVECA I KANDILO

Svetlost je simbol dobra, Boga. Smisao svece i kandila kao kult izvora svetlosti je u vatri od koje zraci svetlost. Vatra cisti necisto, a svetlost odgoni tamu i time razgoni neciste duhove. Svetlost svece na bogosluzenju, kao i na slavi, je zamena za zrtveni oganj. Sveca je pored starozavetnog kandila usla u upotrebu hriscanskog kulta u prvim vekovima hriscanstva. Sveca se pravi od pcelinjeg proizvoda, voska, a pcela je simbol marljivosti i cistote, pa je upravo zato uzet njen proizvod kao obredni element. U novije vreme, usled nedostatka cistog voska, upotrebljavaju se parafin ili cerozin kao njegova zamena. Svetlost iz kandila dolazi od ulja. Nekad je to bilo iskljucivo maslinovo ulje, a sad se upotrebljava i od drugih biljaka. Maslina je imala veliku vrednost u ekonomiji mediteranskih zemalja, ali je mnogo vaznije za Crkvu i njene obrede da je maslina biblijski simbol mira.

Verujem u jednoga Boga, Oca, Svedrzitelja,

PRAVOSLAVNA CRKVA 

Sam naziv Pravoslavna Crkva, odredjuje da clanovi koji njoj pripadaju pravilno slave, i pravilno ispovedaju veru u Hrista. Pravoslavlje je pravilno razumevanje umom, pravilno verovanje u srcu i pravilno ispovedanje jezikom svega onoga sto nam je sam Bog otkrio o sebi, o svetu i o coveku. Pravoslavlje je zivljenje istinskim vrlinskim zivotom zasnovanom na temelju Bozijih zapovesti, jer vera bez dela je mrtva, kako nas uci Sv. Jakov Apostol, a Gospod nas podseca da ce na Strasnom Sudu svaki covek dobiti po svojim delima. Zbog toga prava vera mora da se pokaze u nasim dobrim delima a dela da budu manifestacija nase prave vere.

    Gospod nas Isus Hristos je osnovao svoju Crkvu kojom pakao nece moci ovladati i ona je zivo svedocanstvo Njegovog prisustva u istoriji covecanstva. Sveti Apostoli su razvejali sveto jevandjelsko seme tako da gde je ovo seme padalo organizovala se i rasla nova crkvena jedinica, nova parohija.

    Svojim bogatim liturgijskim zivotom i svojom vernoscu apostolskom predanju Pravoslavna Crkva je sacuvala punocu kontinuiteta drevne Crkve za razliku od ostalih hriscanskih religija. Ona ima svoj zivi istorijski put kojim je isla i kojim ide danas posle dvadeset vekova. Pravoslavna Crkva ima milione svetih mucenika, ispovednika koji svedoce njenu svetost kao i bezbroj divnih cuda koja Gospod licno cini ili ih cini preko svojih svetitelja i time potvrdjuje da je Crkva misticno telo Njegovo. Crkvu sacinjavaju ne samo svestena lica nego svi oni koji istinski veruju u Hrista i koji su Svetim Krstenjem postali clanovi tela Njegovog, svi zajedno oni koji su zivi kao i oni koji su se upokojili u veri i poboznosti.

    Kroz svoju mucnu i tesku istoriju Crkva Hristova je uvek pobedjivala sve neprijatelje i odolevala je svim istorijskim nevoljama i iskusenjima. Prva tri veka svoje istorije Crkva je bila proganjana od strane neznabozackih vladara, koji su svirepo ubijali i kaznjaveli sve one koji bi ispovedili veru u Vaskrslog Hrista Gospoda, kao svog Spasitelja. Iz ovog perioda Crkve imamo milione Svetih Mucenika i Ispovednika, stradalnika za svetu Veru Hriscansku svih uzrasta, svih rasa, svih drustvenih staleza.

    Sveti Car Konstantin Veliki po Bozijem promislu donese Ukaz 313 godine (poznat kao Milanski Edikt) kojim oficijalno zabrani proganjanje Hriscana u Rimskoj imperiji. Sa svojom majkom svetom Caricom Jelenom primi svetu veru Hristovu, i pomagase u organizovanju Crkve Bozije i mnogo revnovase za cistotu Hriscanske vere.

    Milanskim Ediktom Crkva Hristova dobija slobodu ispovedanja i rada i ulazi u period kristalisanja svetog ucenja i svetih dogmata. Period od 325 do 787 je period pojave raznih pogresnih ucenja koja su Gospoda Hrista pokusavala da predstave drugacije nego sto On jeste - Sin Boziji. Predvodjena Svetim Duhom, Sveta Crkava je prilikom pojave laznih ucenja sazivala Vaseljenske Sabore, gde bi se okupili Episkopi svih sestrinskih Crkava i pomolivsi se Gospodu projavljivali pravu veru, a lazna ucenja osudjivali i odbacivali. Tako imamo Sedam Vaseljenskih Sabora koji su kristalisali i potvrdili Svetu veru kakva je bila predata od Gospoda preko Svetih Apostola i njihovih naslednika. Tako da je do polovine jedanaestog veka postojala samo jedna Vaseljenska Crkva Hristova.

    Godine 1054 doslo je do Velikog raskola u Crkvi Hristovoj. Naime postepeni proces otudjenja izmedju istoka i zapada mogao se primetiti jos u ranim vekovima hriscanstva da bi u srednjem veku dosao do svoje kulminacije. Jezicke i kulturne razlike kao i politicki dogadjaji su dosta doprineli ovom procesu. Carigrad koji je bio prestonica istocnog Rimskog i Vizantijskog carstva bio je srediste istocnog hriscanstva dok je Rim pripadao zapadnom Rimskom carstvu i bilo je u rivalstvu sa istokom. Kako su se kulturne i politicke razlike gomilale, logicno je bilo da su i teoloske razlike dolazile do izrazaja, jer se gubio neposredni dodir sa bogatom bogoslovskom tradicijom hriscanskog istoka. Rimska crkva je pored pocasne trazila i jurizdicijsku vlast nad ostalim crkvama sto se nije slagalo sa istocnom Crkvom koja je smatrala da su sve sestrinske crkve ravne, jednake, a rimskog episkopa su prihvatali samo kao prvog medju jednkima. Za istok najveci autoritet u resavanju dogmatskih pitanja bio je samo Sabor svih sestrinskih crkava, a ne sud i odluke jedne crkve ili jednog episkopa. Tokom vremena rimska crkva je usvojila jos nekoliko pogresnih ucenja medju kojima i nepogresivost pape sto je napravilo jos veci razdor.

    Protestantske zajednice koje su se kasnije izrodile iz rimske crkve, protestvujuci protiv pape jos su se vise udaljile od ucenja Sv. Otaca i odluka Vaseljenskih Sabora. Tradicionalniji pravoslavni teolozi uopste ne priznaju crkveni i spasonosni karakter zapadnih crkava dok oni liberalniji prihvataju da Sv. Duh u nekom smislu deluje u okviru ovih zajednica, ali ipak oni ne poseduju punocu blagodati i duhovnih darova jer su postepeno izgubili svesteno predanje.

    Sveta Pravoslavna crkva je porodica "autokefalnih" nezavisnih Crkava na celu sa Vaseljenskim Patrijarhom iz Carigrada koji poseduje titularni i pocasni primat kao prvi medju jednakima, sa oko 300 miliona vernih, danas gotovo svuda po svetu svedoci apostolsko i otacko predanje.

    Organizacija Pravoslavne Crkve je centralizovana sa jednim Patrijarhom, Arhiepiskopom ili Mitropolitom na celu. Ove titule su pocasnog karaktera. Svi episkopi su sasvim jednaki po sili koja im je darovana od Duha Svetoga. Broj autokefalnih Crkava se menjao kroz istoriju. Danas postoje sledece Patrijarsije: Vaseljenska u Carigradu, Aleksandrijska u Egiptu, Antiohijska u Damasku, Jerusalimska u Izraelu, zatim Ruska, Srpska, Rumunska Bugarska i Gruzijska, te Crkve Kipra, Grcke, Poljske, Albanije i Amerike. Postoje i "autonomne" Crkve koje su u kanonskoj zavisnosti od maticnih Crkva. To su Crkve: Ceske i Slovacke, Sinaja, Krita, Finske, Japana, Kine i Ukrajine. Pored ovih postoji veoma brojna pravoslavna dijaspora rasejana po celom svetu koja administrativno pripada Crkvi iz koje potice. Jedinstvo svih autokefalnih, pomesnih i crkava u dijaspori se ogleda u zajednickoj veri, zajednickom liturgijskom opstenju i Hristu koji je glava Crkve.

    Danas Pravoslavna Crkva predstavlja neprocenjivu riznicu bogatog liturgijskog nasledja koje potice iz najranijih perioda hriscanstva. Monaski pokret koji vuce svoje poreklo jos iz 3 veka je odbranio pravoslavlje i ocuvalo celokupnu pravoslavnu duhovnost. Bozanstvena Liturgija daje osecaj svestene lepote i velicanstva i stvara ziv i snazan utisak prisustva neba na zemlji. Pravoslavna crkvena umetnost i pojanje imaju veoma znacajnu ulogu u zivotu pravoslanih hriscana jer omogucavaju cak i telesnim culima da osete duhovnu velicinu Bozijih tajni. Ikone u Pravoslavnoj Crkvi pored svojih umetnickih i estetskih kvaliteta imaju i svoju poucnu funkciju. One su prozori u nebo, kojima dozivljavamo realnost Carstva Bozijeg ovde na zemlji.

IKONE

Ikona je sveta slika koja ima prvenstveno bogosluzbenu funkciju. Ona jeste proizvod umetnosti, ali je pre svega njena uloga da poveze onostrano, sa nasim svetom. Neki nazivaju ikone i freske prozorima kroz koje stanovnici Carstva Nebeskog gledaju nas svet, prozorima koji nam pomazu da se sretnemo sa njima. Celivanje osvecenih ikona u crkvama ili u hriscanskim domovima ne znaci obozavanje materijalnih simbola, vec je upuceno prvoliku koji je na njima predstavljen, prema kome su usmerene nase molitve. Ikone na tajanstveni nacin cine zaista prisutnim one koje predstavljaju. Postovanje ikona u Pravoslavnoj crkvi ima osnov u ovaplocenju Sina Bozjeg - rodjenju u telu, zivotu medju ljudima u odredjenom istorijskom trenutku, smrti i Vaskrsenju Gospoda Isusa Hrista - sto je omogucilo i predstavljanje njegovog lika na svetim slikama, lika Presvete Bogorodice, a zatim i predstavljanje onih koji su svojim zivotom urasli u Hrista i postali sudeonici buduceg Carstva Nebeskog. Ikonom se pre svega predstavlja svet i covek u Crkvi onakvim kakvim ce se oni javiti u poslednjem dogadjaju ostvarenja Carstva Bozijeg na zemlji, ne zanemarujuci pri tom ni njihovu istorijsku realnost. Likovi na ikonama nose karakteristicne licne crte, ali su liseni slucajnosti i privremenosti kao u obicnom slikarstvu, osvetljeni su natprirodnom svetloscu koja ne ostavlja senke. Ikona cesto spaja razlicite trenutke istog dogadjaja, kao i likove iz razlicitih istorijskih perioda, vidi ih u njihovom nadistorijskom i posle-istorijskom stanju, u vecnosti. Da bi bila prihvacena u svojoj bogosluzbenoj ulozi, ikona se u crkvi osvecuje, ali i sam cin slikanja ikone vec je liturgijski cin. Zato se od ikonopisca ocekuje da bude uronjen u zivot Crkve, da se molitvom priprema za slikanje svete slike i da uopste zivi hriscanskim zivotom. On treba da bude sto cistiji posrednik koji omogucava da se sveti likovi sami objave zajednici i s njom se sjedinjuju. U istoriji Pravoslavne crkve, za ocuvanje ikonopostovanja vodjene je velika borba, narocito u VIII i IDz veku, i mnogo je hriscanskih mucenika u toj borbi stradalo. Konacnu pobedu nad ikonoborcima, protivnicima svetih slika, 842-e godine, Crkva slavi u Nedelju pravoslavlja, to jest Cistu nedelju - Prvu nedelju Vaskrsnjeg posta.

FRESKA

Zidna sveta slika u pravoslavnim crkvama, radjena starom tehnikom na vlaznom malteru. U poslednje vreme u pravoslavnim crkvama cesta je pojava zidnih slika radjenih na suvom malteru u takozvanoj seko tehnici – one su manje trajne od fresaka od kojih su mnoge sacuvane jos iz prvih vekova hriscanstva (iz podzemnih svetilista ranih hriscana i prvih hriscanskih grobnica).

Kako djavo obmanyuje coveka

Veliki pustinjak iz okoline Aleksandrije ava Ilarion, molio se Bogu nekoliko godina da mu otkrije lukavstvo djavola, kako to oni uspevaju da odvedu ljude od dobrog puta, te ih cine robovima greha, i odvode ih u pakao. I jedne noci, pozove ga Andjeo da izadje na obliznji proplanak, da uzme sa sobom krst, i da se nicega ne boji.

Ugledao je kako se nasred proplanka pojavljuje presto, i kako dolazi satana i seda na njega.. Pljesnuo je dlanom od dlan, i vazduh i sva okolina se ispunila djavolima. Tada im rece: Sakupio sam vas ovde da mi kazete najbolju majstoriju, kojom obmanjujete ljude i zaglupljujete ih, i dovodite u moje carstvo, u vecnu muku. Ko bude najbolji, dacu mu da tri minuta upravlja paklom, i postavicu ga generalom nad ostalima.

I izadje jedan iz mnostva djavola i rece:" Ziv bio, tvoja mracnosti! Evo kako ja obmanjujem ljude! Kazem coveku ovako: More covece, idi ti i u crkvu, i posti, i moli se, i cini cak i milostinju, i druga dobra dela. Ali ni sa davolom nemoj kvariti odnose! Idi i u restoran, idi i u krcmu, na igranke, provode, na igre na srecu, da bi se i s ovim svetom proveselio! Posto mi nemamo vlast da nateramo coveka na zlo, ja mu ubacujem takve pomisli, da cini zlo, i mnogi, koji su glupi, slusaju te nase misli. Idu i u crkvu, ali posle idu u kafane, kod prijatelja, popiju, cak im i muzika svira; i onda im je dzaba sto su ujutro bili u crkvi, kada su se uvece vratili sa nase sluzbe." "I jesi li mnoge tako; obmanuo" - upita ga satana? "Mnoge" rece! Obmanuo si gluplje od sebe, ali nisi ucinio nista narocito - rece satana. Zasto - upita ovaj? Ti kazes coveku; i u crkvu, da ide i u krcmu, da ide i na zabave, da ide i na sveta mesta, da cini i dobro i zlo, ali i Gospod Hristos mu kaze u Evandjelju: "Niko ne moze dva gospodara sluziti (up.Mt.6,24)," tj. meni i Bogu. Ti si ga podstakao da gresi, jer mozda nije znao, ali posle dolazi Andjeo Bozji i kaze mu: "Covece, ne mozes hoditi dvema stazama, ili s djavolom, ili s Bogom. Drzi se Boga, jer se neces spasiti." "I jesu li te posle napustili mnogi" - upita satana ovog djavola? Pa, jesu – rece. Eto vidis, rekao sam ti ja da si obmanuo gluplje od sebe. Zbog toga znaj da nisi dobro radio. Vodite ga i udarite mu deset batina, i posaljite ga na dno pakla, jer je glup.

Tada izadje drugi djavo i rece: "Ziv bio, tvoja mracnosti!" Ako te ja ne zadovoljim, drugi te nece zadovoljiti! "Da te vidim, junace" - rece satana. Ja kazem: "More covece, nema Boga, nema djavola, nema Andjela, nema pakla, nema raja, nema vecne muke, nema vecne slave, sve je ovde, na ovom svetu ! Ako imas sta da jedes i sta da pijes i imas zena i novca mnogo, ako imas postovanje od ljudi, kucu i mnoga bogatstva, ovde je raj. A ako nemas, ovde je pakao. Sve ti je na ovom svetu, posle smrti nema nicega." I jesi li obmanuo mnoge? "Mnoge" - rece! "I ti si obmanuo gluplje od sebe" - rece satana. Obmanuo si one koji ne poznaju Sveto Pismo. A tamo pise da ima Boga, da ima djavola, da ima Andjela, ima pakla, ima raja, ima vecne muke, ima vecne slave, ima kazne za greh, ima na nebu nagrade za dobro delo. Sveto Pismo je puno takvih ucxenja, i koji ga citaju, ne veruju tebi. Cak i vise od toga. Bog je coveku dao savest. I cim pogresi, nesto ga iznutra grize i kaze: Zasto si tako ucinio? Moze niko da ga ne kori. Moze niko da ne vidi taj greh, ali savest covekova radi u njemu, grize ga kao crv u drvetu: Zasto si to ucinio i zasto si razgnevio Boga takvim gresima? Dakle, uzalud mu ti kazujes da nema Boga, jer mu savest kazuje, a i Sveto pismo govori - da Ga ima. I ti si glup, i ne donosis veliki doprinos carstvu pakla."

I dobi ovaj djavo batina kao i prvi. Satana pozva sledeceg. Ali niko vise nije smeo da izadje, jer se bojao batina i poruge.

Ipak, posle nekog vremena izadje jedan grbavi, sa cetiri reda rogova, jedna mu noga pacija, jedna konjska, i rep dugacak nekoliko metara. Ziv bio, tvoja mracnosti - rece. Kako se zoves - upita satana? Kusi se zovem. Vidim te starog i grbavog, cini mi se da ti znas razne majstorije da obmanjujes duse, i da ih dovodis u moje carstvo. Kusi rece: Ni tvoja mracnost ne zna sto znam ja! Da te vidim. Ja sam omatorio u borbi sa,- ljudskim dusama toliko hiljada godina, i mojom majstorijom mnoge duse odvodim u pakao. Kao sto u zimu padaju pahulje snega, tako ja spustam u pakao duse svakog dana. Ja ne kazem kao onaj prvi djavo, jer covek zna da ne moze sluziti dva gospodara, i Andjeo ga lako privodi Gospodu. Ali ne kazem ni kao, drugi glupan, da nema Boga, nema djavola, nema Andyela, nema pakla, nema raja. Ne! Jer Sveto Pismo kaze da ima i Boga i djavola i Andjela i pakla. Ja kazem: More covece, ima Boga, ima djavola, ima Andjela, ima vecne muke za greh i vecne slave za dobro delo, ali imas jos vremena! Zar si glup? Bas od danas da zapocnes dobro delo? Ako je dete, kazem mu: More dete, ti od sada imas da zivis! Dolazi mladost, treba da se ozenis, treba da se provodis na svetu! A ako je mladic, kazem mu: Nakon sto se budes ozenio i zasnovao domacinstvo, posle toga cyes otpoceti dobro dedo. Sada jedi, pij, provodi se, cini sva zla, ta mlad si. Orostice Bog, jer On poznaje covekovu nemoc. Pokajanje ostavi za sutra, prekosutra, ostavi za dogodine, kasnije. Hoces da dajes milostinju, ne zuri! Pokajes se pred smrt. Hoces da postis, nemoj, istrosices zdravlje. Posti kad ostaris, post je za stare. Hoces da se molis. Ne sada, izgubices mnogo sati moleci se Bogu. Pa sada imas posla. Treba da gajis decu, da stices kucu, da spremas miraz. I zabunim ga zivotnim brigama, i stalno mu kazujem: Ostavi za drugi put. Ako mu Andjeo kaze: Podaj podusje za mrtve, ja kazem. Sada imas da odevas decu, da pravis svadbu, posle ces. Andjeo haze: More covece ispovedaj se i ostavi greh, ostavi razvrat, ostavi pijanstvo, duvan, psovke. A ja mu sapnem: Eh, zar jos od sada? Kasnije, pred smrt, ispovedices se svesteniku, razresice te i gotovo. S tim me svi slusaju – rece djavo - i stalno odlazu dobro delo od danas do sutra. A greh je u coveku, kao kad bi uzeo veliki ekser i cekicom poceo da ga ukivas u drvo. Ako udaris par puta, lako se moze izvaditi. Ako ga ukucas do polovine, teze je, a ako ga sasvim ukucas, treba da rascepis drvo. Tako se i greh ukiva u ljudsku prirodu navikom. I ako covek ne ostavi danas greh, kada je svez, sto vise stari, tim ga se teze moze odvici. I tako mnoge ja odvodim u pakao s jednim jedinim savetom: Dobri ljudi, ima jos vremena za dobro delo, ne budite glupi da ga otpocnete bas od danas ili bas od ovog casa! I uspeo sam i uspevam. Idi i vidi u paklu kolike sam gurnuo i guram ovim savetom.

Tad mu satana rece: Bravo! Najbolji je savet da ucis coveka da odlaze pokajanje i dobra dela, od danas do sutra. Zato ti dajem svoju krunu i stap da vladax paklom tri minuta, i svi da naucite od njega to lukavstvo, da biste doveli sto vise dusa u moje carstvo, da bi se s nama mucile u vekove vekova. - Nakon toga satana pljesnu rukama i sve nestade. A ava Ilarion ostade zacudjen onim sto je video. Tada mu Andjeo Gospodnji rece da ode u svoju keliju i zapise sto je video, da bi kasniji narastaji znali kako je djavo lukav, i kako vara ljude da odlazu pokajanje od danas do sutra, od mladosti do starosti, do smrtne postelje, i tako ih odvodi u pakao.

(Iz knjige starca Kleope, Put Neba - str.145-153.)